У уторак, 26.06.2018. Завичајно одјељење је посјетила Душанка Вученовић, пјесникиња из Романоваца. Током угодног разговора и дружење, госпођа Душанка нам је поклонила неколико зборника у којима је заступљена њена поезија и испричала нам понешто из свог живота.
У наставку можете прочитати њену краћу биографију и једну пјесму.
Не жалите читање!
Душанка Вученовић (рођ. Раца), рођена је 09.10.1946. год у мјесту Горњи Будељ, општина Кључ (БиХ). Први стихови љубавне поезије се рађају се још у средњој школи коју је похађала у Зеници.
Члан је Удружења независних писаца у Београду, Удружења слободних умјетника Аустралије и Удружења српских књижевника у Словенији. Издала је збирку љубавних пјесама „Јоргован плави“. Заступљена је у неколико међународних збирки пјесама као што су: Трептај времена, Мелодија наших речи, Сабор Свете Петке, Златни осмеси – дјечија поезија, Снови сјећања, Топла реч (Gentle word ) 4.
У „Антологији српске поезије и прозе“ , пјесмом „Није зора“ освојила је друго мјесто .
Живи и ствара у Романовцима.
Оно што треба нагласити јесте да ћемо ускоро моћи читати нову збирку поезије госпође Душанке у којој ће, поред пјесама инспирисаних животном срећом и тугом, бити заступљене и пјесме које одишу завичајем и животом у Романовцима.
Није зора
Често пута кад зора заплави,
Нека туга у срцу се јави
Суза крене у души заболи,
У грудима нека ватра гори.
Није зора да се сузе лију,
Нит је зора да уздише душа,
У зору се топле руке свију,
Тихи шапат у зору се слуша.
И Анђели у зору се буде,
Славуј прву своју пјесму пјева,
Златни зраци красе небо плаво,
А у мојој души грми, сјева.
Боже, молим, украси ми снове,
Да милина потече низ вене,
Да ме неко буди, да ме зове,
Да ми туга стане, радост крене.
